| Uvaženi prijatelji,
Uobičajeno je, u ovakvim prilikama, da se
govori o izložbi koja se daruje javnosti.
To "uobičajeno" ja ću da izbegnem. Ne slučajno to
činim: autor ove izložbe je moj sin, naravno sa saradnicima.
Inače, verujem da sam pozvan da večeras ovde besedim zbog
toga što sam jedini objavio posebnu knjigu o zemljoradničkom
zadrugarstvu u našem, čačanskom, kraju, a izdavač je upravo
ova ustanova. Ne zaboravljam, naravno, da je, ne tako davno,
književnik Ranko Simović, sa saradnicima, objavio tematski
broj časopisa "Vrelo" o zemljoradničkim zadrugama
u njegovoj rodnoj Trnavi.
Moja beseda biće usmerena na rasvetljavanje dve teme. Prva
je – gde je čačanski kraj prvačio u zadrugarstvu. Druga –
moralne norme u ovom pokretu.
Zapamtimo:
Nisu prve zadruge u Srbiji osnovane u čačanskom kraju: ni
Ročdelskog, ni Šulce-Deličevog, ni Rajfajzenovog tipa.
Prva zemljoradnička kreditna zadruga, a ona je bila Rajfajzenovog
tipa, zaživela je 1894. godine u Vranovu kod Smedereva. Pridružila
se ona u – Azanji.
Ali, veoma je važno da se naglasi: čačanski kraj imao je u
Srbiji, možda i u "prvoj" Jugoslaviji, veoma snažan
zadružni pokret. Zna se i ovo: više zemljoradničkih kreditnih
zadruga osnovano je u našem kraju i pre nego što je Narodna
skupština Srbije, u decembru 1898. godine, usvojila Zakon
o zemljoradničkim zadrugama. I ova postavka i katalog izložbe
ovo nedvosmisleno potvrđuju.
Ipak, po nečemu mi Čačani avangardistički se možemo podičiti.
Naime, u istoriografiji zadrugarstva kaže se, recimo, da je
prva srpska zemljoradnička zdravstvena zadruga osnovana u
Požegi 1921. godine. Međutim, u arhivi crkvene opštine u dragačevskoj
Kotraži čuvaju se izvorna dokumenta o Zemljoradničkoj zdravstvenoj
zadruzi "Centar zdravlja", koju je 1920. godine
osnovala amerikanska humanitarna misija, na čijem se čelu
nalazila izvesna Mata Šaklofer. Kasnije su ove zadruge zaživele
i drugde. Najpoznatija u Srbiji bila je u Pranjanima. Nosila
je naziv po svom osnivaču, Amerikancu Džonu Kingsberiju. Dom
te zadruge nedavno je obnovljen.
Melju prvima te vrste u Srbiji osnovana je i Kačulička voćarska
zadruga.
Možemo da se hvalimo i ovim podatkom: 24. maja 1931. godine
osnovana je Trnavska zemljoradnička malino-voćarska zadruga.
Prva ove vrste na Balkanu.
Sem u Indiji, ne zna se – Bog zna! – da su negde osnivane,
u svetu, zemljoradničke zadruge za suzbijanje parničenja i
kriminaliteta, a to je učinjeno 23. jula 1939. godine u čačanskoj
Trnavi.
Još jedna tema, kada se govori o zadrugarstvu, aktuelna je
i danas, kada se mnogo govori o poštenju, korupciji, kriminalitetu.
Naime, sve zadruge imale su ove organe: skupštinu, upravni
i nadzorni odbor, ali i – sud dobrih ljudi.
E, ja zamišljam šta bi bilo kad bi bilo – da u našim firmama,
ustanovama, samoupravnim i državnim organima postoje ti sudovi
dobrih ljudi, ne bismo se, u ovom našem dobu, suočavali sa
narkomanijom, parničenjem, korupcijom, kriminalitetom!
A, da podsetim:
Daleke 1911. godine, Rade Plazinić iz dragačevskih Guberevaca,
jedan od pionira zadrugarstva u našem kraju, pisao je: "U
našoj zadruzi... treba da ima dosta bratske ljubavi, pa ako
ima bratske, biće i zadrugarske... Naše su zadruge ponikle
da zamene stare porodičke zadruge... Dokle su se zadrugara
braća porodičnih zadruga slušali i voleli, dotle je bilo i
porodične zadruge. Kada je nastupila svađa i nesloga, tada
je i porodična zadruga prestala (da postoji) i podeljena (je).
Tako isto može biti i sa ovim zemljoradničkim zadrugama...
Ne bude li te bratske, zadrugarske sloge, ljubavi... zbilja
neće biti ni zadruge."
Dakle, u pionirskom dobu zadrugarstva ove organizacije su,
pored ostalog, obavljale i misiju suzbijanja loših navika
i negovanja moralnog lika svojih članova. Zadrugarima se u
zadrugama sudilo zbog psovke, pijanstva, svađa, dugova, kartanja,
bludničenja...
Da bi se izbegla korupcija, u upravni odbor nisu mogli da
budu izabrani srodnici do trećeg, u nekim zadrugama i do petog
stepena srodstva. U sud dobrih ljudi jednog člana birao je
tužilac, drugog tuženi, a trećeg upravni odbor. Sudilo se
normama običajnog prava, po savesti i zdravom razumu. Presuda
ovog suda bila je konačna, bez drugog stepena. A, ako bi taj
spor neko od zadrugara pokrenuo pred državnim sudom, isključivan
je iz zadruge.
Moglo bi se reći da su ti moralni uzusi bili podstrek za osnivanje
zemljoradničke zanatlijske zadruge "Svest" u Atenici
1905. godine. U njoj je poštovan princip tri osmice: osam
sati rada, osam sati kulturnog uzdizanja, osam sati odmora.
Pored ostalog, pravilima te zadruge definisano je da će se
zadrugari starati "da se odstrani pušenje duvana".
Insistiralo se na poslušnosti, iskrenosti, ljubavi i druželjublju.
Nisu dozvoljavane psovke, a izričito se, u pravilima, kaže:
"Ko uzvrati uvredu vređajućem, smatraće se za većeg krivca
od onog ko je uvredu učinio". Jedna od kazni bila je
– gubitak časti. Postoji i jedna specifičnost. Naime, i muškarcima
i ženama bilo je zabranjeno da nose "dugačke kose, kao
i svako nameštanje i doterivanje zulaka, što proizvodi draž
i pohotljivost na nemoralan život".
Naivno, zar ne ? Ali, ljudi moji, gde smo mi danas?
Eto, tako stižemo i do – Trnavske zemljoradničke zadruge za
suzbijanje parničenja i kriminaliteta, koja je osnovana 23.
jula 1939. godine. Zamislimo na kojim idejama – pa, Mahatme
Gandija, nacionalnog junaka savremene Indije.
Došao je, nažalost, Drugi svetski rat. Izgibije. Pustošenje
zadruga: kreditnih, nadavno-prodajnih, zanatlijskih, voćarskih,
mlekarskih, stočarskih – da ih dalje ne nabrajam. A, onda
– osnivanje kardeljevskih zadruga opšteg tipa, čime je udaren
glogov kolac srpskom zemljoradničkom zadrugarstvu, koje se
ni do danas nije oporavilo. Više nije ni bilo govora o etici,
ni sudovima dobrih ljudi, ni o normama narodnog običajnog
prava.
Eto, to htedoh da kažem. Ne o samoj izložbi, koja mnogo govori,
a može da bude opomenica.
Ovim je izložba otvorena.
Hvala vam na pažnji.
Radovan M. Marinković |
