U Evropi se, od polovine XIX veka javljaju prvi zadružni vidovi organizovanja, najpre zanatlija, a potom i seljaka. Bilo je više tipova organizovanja, ali se svi mogu svesti na tri sistema:
Ročdelski sistem nastao je u Engleskoj posle štrajka tkača u Ročdelu 1843. Podrazumevao je slobodno stupanje i istupanje iz zadruge, ravnopravnost svih zadrugara bez obzira na broj upisanih udela-jedan čovek=jedan glas, podelu dobiti prema obimu kupovine, plaćanje u gotovom, političku neutralnost, ograničen interes na udeonički kapital.
Rajfajzenov sistem javio se u Nemačkoj 1847/8. godine. Predsednik opštine u Vajerbušu, u vreme zimske gladi, organizovao je snabdevanje građana brašnom i hlebom, a 1854. osnovao je kreditnu zadrugu. Ovaj oblik organizovanja podrazumevao je samopomoć zadrugara na ograničenoj teritoriji, stupanje u zadrugu bez uplate, solidarnu i neograničenu odgovornost, unošenje viška dobiti u nedeljiv rezervni fond, poslovanje samo sa zadrugarima i besplatno vršenje funkcija.
Šulce-Deličev sistem nastao je 1849. u Nemačkoj kad je poslanik pruskog parlamenta Herman Šulce-Delič osnovao bolesničku i posmrtnu blagajnu, obućarske i stolarske zadruge za zajedničku nabavku, a 1850. i kreditnu zadrugu. Ovaj način organizovanja podrazumeva veliki broj zadrugara, isključivanje državne pomoći, stvaranje rezervnog fonda koji se može deliti, privlačenje kapitala kroz nagrađivanje, solidarnu i ograničenu odgovornost i poslovnu specijalizaciju.
Sva tri sistema imala su uticaja na razvoj zadrugarstva u Srbiji.
Sedamdesetih godina XIX veka u Srbiji slabe patrijarhalne zadruge i esnafski sistem u koji je bilo organizovano zanatstvo. Razvoj novčane privrede sve više upućuje seljake da se, od naturalne privrede, okreću robnoj. Porast fiskalnih obaveza prema državi, usitnjenost poseda, primitivna obrada zemlje, ekstenzivno stočarenje, slabi prinosi i nerodne godine stalno su siromašili seljaštvo. Sve to pogodovalo je velikom zaduživanju kod seoskih gazda i trgovaca.
Pod uticajem Svetozara Markovića, a po ugledu na već postojeće u nekim zemljama Evrope, u gradovima se formiraju zanatske zadruge. Među prvima, u Čačku je formirana Zanatska proizvođačka zadruga "Svetlost". Osnovali su je zanatski radnici da bi se tako lakše borili za svoja prava nasuprot zanatlijama koji su bili vlasnici radnji. Prva kreditna zanatska zadruga u Čačku osnovana je 1911. godine. Među osnivačima bili su, uglavnom, vlasnici zanatskih radnji.
U Čačku je, 1922. bilo pet proizvođačkih i jedna kreditna zanatska zadruga.
Vođena idejama Svetozara Markovića i Vase Pelagića, grupa članova i simpatizera Srpske socijaldemokratske partije, na čelu sa Velisavom Janjićem iz Atenice, osnovala je, 1. marta 1905, Zemljoradničku zanatlijsku zadrugu "Svest". Među zadrugarima je bilo opančara, obućara, bravara, zemljoradnika... koji su u zadrugu uneli alate svojih zanimanja i šivaće mašine, a Velisav Janjić - celokupno svoje imanje i zgrade u Atenici. Preko leta, zadrugari su se pretežno bavili zemljoradnjom, a zimi zanatima. Do tančina je bilo predviđeno radno vreme, vreme za odmor, bavljenje intelektualnim radom. Usvojen je princip osmočasovnog radnog vremena, praznovan je 1. maj. Zadatak zadrugara bila je, pored ostalog, borba protiv pušenja, alkoholizma i drugih negativnih pojava. Propisano je bilo kako se mogu zadrugari oblačiti, kako oslovljavati, s kim ženiti i udavati. Zadruga nije mogla da bude registrovana, pa su se zadrugari, posle nekoliko meseci, "razdelili", odnosno ova zadruga je prestala da postoji.
U isto vreme, na selu se osećala potreba za povoljnijim kreditima koje nije mogla obezbediti ni Uprava fondova, osnovana 1862, zbog velikih troškova oko kreditiranja. Takođe, Srpsko poljoprivredno društvo, osnovano 1869, bavilo se, uglavnom, kulturno-prosvetnom delatnošću.
Za seljake krediti su ostajali skupi i nedostupni, a trgovačke i zelenaške kamate činile su ih prezaduženim.
U takvim uslovima, na inicijativu Mihaila Avramovića, 29. marta 1894. osnovana je prva kreditna zemljoradnička zadruga u selu Vranovu kod Smedereva. Bila je Rajfajzenovog tipa.
Država je pomogla razvoj zadrugarstva kroz osnivanje fonda od
2. 000 000 dinara u okviru Državne klasne lutrije. Sve to, kao i formiranje Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, 27. jula 1895. u Smederevu, događalo se pre donošenja zakonskih propisa.
Odnosi među zadrugarima regulisani su "Međusobnim ugovorom" do 3. decembra 1898. kada je donet Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama. Od tada su zadruge obavezne da imaju svoja pravila. Ovaj zakon je važio do 1937. godine.
Za osnivanje zadruge bilo je potrebno 10 zadrugara, koji mogu da raspolažu svojom imovinom. Zadruga je morala da bude registrovana u nadležnom prvostepenom sudu. Odgovornost zadrugara je mogla biti ograničena (SOJ) ili neograničena (SNJ). Zadruge su osnivane na članskim udelima ili bez njih. Krediti zadrugarima davani su uz pismenu garanciju jemaca. Finansijska sredstva zadruga uvećavana su i stalnom štednjom-obaveznim ulaganjem određene svote novca članova. Postojala je i obična štednja za nečlanove, kao i dečja štednja.
Organi zadruge su skupština, upravni i nadzorni odbor.
Sve zemljoradničke zadruge bile su članice Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga.
U okviru zadruga postojali su razni odeljci: za nabavku i prodaju, proizvodnju, preradu... Iz njih su kasnije nastajale specijalizovane zadruge: mlekarske, mašinske, nabavljačke, zdravstvene, stočarske, voćarsko-vinogradarske...
Posebna pažnja poklanjana je moralnoj ispravnosti članova. Za neispunjavanje obaveza išlo se pred sud dobrih ljudi ili je sledilo isključenje iz zadruge. Kroz zadružno organizovanje težilo se, ne samo popravljanju materijalnog položaja zemljoradnika, već i suzbijanju svih loših navika koje su carevale na selu, kao što su pijanstvo, zelenašenje, psovanje, parničenje. Isticani su čestitost i poštenje. Naročito se vodilo računa da političke razmirice ne prodru u zadruge, mada se tome nije moglo uvek odoleti. Specifičan način rešavanja sporova nastalih među zadrugarima obavljan je kroz delovanje suda dobrih ljudi. Može se zaključiti da je on delovao na osnovu običajnog narodnog prava, iako je i u pravilima i "Međusobnom ugovoru" bilo regulisano kako se biraju njegovi članovi i koje su mu funkcije. Iz sačuvanih dokumenata i tekstova objavljenih u zadružnoj štampi može se zaključiti da su se odluke suda dobrih ljudi poštovale i bile konačne, a da se od suda dobrih ljudi bežalo "kao od kakve nametnute vlasti". Ovi sudovi postojali su u svim tipovima zemljoradničkih zadruga.
Među osnivačima i zaslužnim za razvoj zadrugarstva prednjačili su viđeniji ljudi, posebno sveštenici i seoski učitelji.
Do Prvog svetskog rata, najbrojnije bile su kreditne zadruge, zasnovane na Rajfajzenovom tipu zadružnog organizovanja. Njihovo delovanje prekinuto je ratnim stradanjima, ali su potom obnovljene i uglavnom su funkcionisale, sa više ili manje uspeha, do Drugog svetskog rata. Doprinele su razvoju robno-novčanih odnosa na selu i kapitalizma. Ipak, siromašnijim seljacima nisu bili dostupni ovi krediti. Oseka u poslovanju ovih zadruga zapaža se od otpočinjanja velike ekonomske krize posle 1929.
U čačanskom kraju prvo je formirana Brđanska zemljoradnička kreditna zadruga SNJ, 18. januara 1898. godine. Iste godine osnovane su i kreditne zadruge u Goračićima, Ježevici, Pakovraću i Trnavi. Inicijatori osnivanja ovih zadruga bili su učitelji i sveštenici, a članovi srednje imućni i imućni zemljoradnici. Među njima su Radomir Vujović, učitelj u Goračićima i Trnavi, Radomir K. Cvijović, učitelj u Lučanima, Stevan K. Vučković, školski nadzornik iz Čačka, Milan Nedović, sveštenik iz Kotraže, Uroš Ocokoljić, sveštenik iz Kaone, Milan Tucović i Milivoje Rabrenović, sveštenici iz Trnave. Neki od njih postali su i istaknuti funkcioneri, članovi Upravnog odbora Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga: Miloš Popović iz Ježevice, Bora Štavljanin iz Kačulica, Stevan Vučković iz Čačka, Gvozden Stevanović iz Gornjih Branetića i Nadzornog odbora: Milan Nedeljković iz Čačka, Radomir Ivanović iz Majdana, Milorad Đurić iz Mojsinja, Radomir Cvijović iz Čačka ali i Radivoje Gavrilović iz Guče i Vladimir-Vlade Vasović iz Graba. Sredoje Brkić iz Donje Kravarice bio je član Upravnog odbora Glavne zemljoradničke nabavljačke zadruge.
Početkom XX veka industrijski proizvodi prodiru na tržište Srbije. Trgovina ovim, ali i proizvodima potrebnim za obradu zemlje i svakodnevni život, bila je monopol vlasnika dućana i trgovačkih radnji. Neke kreditne zadruge imale su odeljke koji su se bavili trgovinom. Da bi se uspešnije pariralo trgovcima, iz tih odeljaka kreditnih zadruga, ali i kao novoosnovane, javljaju se nabavljačko-prodavačke zadruge. Zanimljivo je da su u nekim mestima isti ljudi bili članovi i kreditnih i nabavljačko-prodavačkih zadruga (Goračići, Donja Kravarica...). Njihova organizacija je bila na Ročdelskim principima. Poslovale su samo sa zadrugarima. Nabavkom veće količine robe boljeg kvaliteta i prodajom po cenama koje je određivala uprava zadruge, ali koje nisu mogle biti više od prosečnih u obližnjim varošima, ove zadruge su uspešno štitile svoje članove od dućandžija i trgovaca. Bile su privlačne za učlanjivanje jer se tražilo samo jednom polaganje udela, a dobit se delila srazmerno kupovinama obavljenim u zadruzi.
Prva prodajna zadruga u Srbiji osnovana je 14. avgusta 1899. u Korbovu (Negotinska Krajina), a nabavljačka u Markovcu 10. decembra 1902. Naročit napredak su doživele između dva rata. Njihova pravila bila su jedoobrazna i izrađena na osnovu Zakona iz 1898. Zadrugari su odgovarali za obaveze zadruge u desetostrukom iznosu svih svojih udela. Organi zadruge bili su: skupština, upravni i nadzorni odbor, knjigovođa i magacioner.
Poseban polet zadruge ovog tipa doživljavaju posle Jagodinskog kongresa srpskih zemljoradničkih zadruga održanog 13. i 14. novembra 1927. Princip poslovnosti i realističan pristup prevladali su nad starom organizacijom zadrugarstva, koja je vladala u kreditnim zadrugama rajfajzenovskog tipa. Nova organizacija i osnivanje glavnih zadruga, a prva je osnovana baš nabavljačka (1929), doprineli su da ove zadruge prošire svoj rad, najlakše prebrode ekonomsku krizu (1929-1933) i pred Drugi svetski rat čine više od polovine zadruga u ovom kraju.
Sa čačanskog područja treba pomenuti zadruge ovog tipa osnovane u Trnavi, Ježevici, Slatini, Guči, Goračićima, Donjoj Kravarici, Dučalovićima, Majdanu, Savincu, Brusnici. Naročito je zanimljiva Čačanska studentska zemljoradnička nabavljačko-prodavačka zadruga SOJ, osnovana 17. avgusta 1940. godine. Predsednik Skupštine zadruge bio je Vladan Jovašević, student tehnike, a članovi levičarski opredeljeni studenti iz Čačka.
Mesne zadruge za poljoprivredni kredit osnivane su na osnovu Zakona o poljoprivrednom kreditu iz 1925. Direkcija za poljoprivredni kredit, formirana 1927. godine, pod neposrednom kontrolom države, preko ovih zadruga grupisanih u oblasne, bila je nadležna za kreditiranje zemljoradnika. Od 1929. fondove ove direkcije preuzela je Privilegovana agrarna banka i Glavna zadruga za poljoprivredni kredit u Beogradu. Ove zdruge počele su rad 1928, mada ih nije priznavao Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Iako su bile poludržavne, zbog malih sredstava kod Direkcije za poljoprivredni kredit, neuspeha u prikupljanju sredstava kroz članske udele, stalnu i običnu štednju i zbog trošenja tih sredstava u partijsko-političke svrhe, ove zadruge nisu ostavile vidnijeg traga u srpskom zadrugarstvu - kao kreditne i nabavljačko-potrošačke. Poslovale su do donošenja uredbi o likvidaciji zemljoradničkih dugova, od 23. novembra 1933. i 27. avgusta 1934. i, uglavnom, prestale sa radom 1935/6. godine. Naročito su bile aktivne one osnovane u Trnavi, Bečnju, Gornjoj Gorevnici, Zablaću, Mrčajevcima, Viči, Markovici, Grabu, Majdanu.
Za čačanski kraj posebno su zanimljive neke od specijalizovanih zemljoradničkih zadruga. Naime, izdvajanjem pojedinih delatnosti iz već postojećih, ili osnivanjem novih, javljaju se zemljoradničke zadruge specijalizovanih oblika poslovanja. Treba pomenuti: voćarske, stočarske, vinogradarske, mašinske, kamenorezačke, živinarske... Posebno su interesantne Trnavska zemljoradnička malino-voćarska zadruga SOJ, osnovana 24. maja 1931, Trnavska zemljoradnička zadruga za suzbijanje parničenja i kriminaliteta SOJ, osnovana 23. jula 1939, Zagrađanska zemljoradnička kamenorezačka zadruga SOJ, osnovana 24. januara 1940, ali i mlekarske, među kojima se izdvaja Čačanska zemljoradnička mlekarska zadruga SOJ, osnovana 3. februara 1924. Poseban tip čine zdravstvene zadruge (Kotraža, Pranjani, Takovo, Gornji Banjani...), koje su imale, verovatno, najviše socijalnih crta od svih drugih oblika zadrugarstva.
Od Prvog kongresa Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, 1895. u Smederevu, u okviru kreditnih zaduga, određena novčana sredstva su izdvajana kako bi zadruga plaćala lekara i nabavljala lekove za zadrugare i članove njihovih porodica.
Prva zemljoradnička zdravstvena zadruga formirana je u Kotraži 1920. godine. Ujedno, to je prva zadruga ovog tipa formirana u svetu. Na kongresu, 23-25. maja 1925. u Beogradu formiran je Savez zdravstvenih zadruga. Bile su organizovane kao nabavljačke, ali se dobit nije delila zadrugarima, već je pridodavana fondovima iz kojih su finansirane preventivne mere i lečenje porodica bez sredstava. Udeli su se kretali od 25 do 100 dinara, kao i kod drugih zadruga, a odgovornost do desetostrukog iznosa.
Naročitu pomoć za rad dobile su u lekovima, sanitetskom materijalu i medicinskim aparatima od Američkog društva za pomoć srpskoj deci Serbien Child Welfare Association of Amerika i američke lekarske misije R. R. Ridera koja je delovala na području Srbije posle Prvog svetskog rata. U Dragačevu se naročito angažovala Mata Šaklofer iz američke misije u Guči, koja je osnovala Zadrugu narodnog zdravlja za opštinu kotrašku "Centar zdravlja" u Kotraži u maju 1920. Predsednik upravnog odbora bio je sveštenik Milan Nedović. Zadruga je delovala na području gornjeg Dragačeva.
Ove zadruge su organizovale bolničarske kurseve, ali i niz aktivnosti na zaštiti trudnica i dece, tečajeve o ishrani, negovanju dece, šivenja, tkanja, konzerviranja hrane, o uređenju kuća, izgradnji bunara, ali i iz oblasti veterine.
Neke su imale i svoje apoteke.
I pored protivljenja Srpskog lekarskog društva i Apotekarske komore, koji su svojim članovima zabranjivali rad u ovim zadrugama, svojim uspesima su se izborile da postanu uzori za stvaranjenje zadruga ovog tipa u Bugarskoj, Poljskoj, Indiji, ali i SAD.
Posebno treba pomenuti zdravstvene zadruge "Džon Kingsberi" u Pranjanima, "Rudnik" u Rudniku, "Takovski grm" u Takovu, "Rajac" u Gornjim Banjanima, "Centar zdravlja" u Kotraži.
Ukinute su 1948. odlukom Ministarstva narodnog zdravlja Narodne Republike Srbije.
Među mlekarskim zadrugama naročito se izdvaja Čačanska zemljoradnička mlekarska zadruga SOJ, osnovana 3. februara 1924. godine. Delovala je na području bivših srezova: dragačevskog, žičkog, ljubićkog, trnavskog i grada Čačka. Pored otkupa, prerade i prodaje mleka i mlečnih proizvoda, bavila se i štedno-kreditnim poslovima, ali i uvođenjem novih, produktivnijih rasa stoke i snabdevanjem svojih članova. Za rad je dobijala pomoć od države.
Mlekarske zadruge postojale su i u Majdanu, Nevadama i Leušićima.
Trnavska zemljoradnička malino-voćarska zadruga SOJ osnovana je 24. maja 1931. godine. Inicijativu za osnivanje ove zadruge pokrenuo je sveštenik Milan Tucović. Prvi predsednik Skupštine bio je Tihomir Kuzmanović, nadzornik Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, a predsednik Upravnog odbora Milan Tucović, sveštenik. Bila je prva zadruga tog tipa na Balkanu. Zaslugom ove zadruge, gajenjem i širenjem francuske sorte maline "divna crvena", u ovom kraju poznatije kao "jelička", doprinela je, da "Jeličko malinogorje" četrdesetih godina XX veka postane najveći proizvođač i izvoznik maline.
Interesantnu pojavu u zadružnom pokretu predstavlja Trnavska zemljoradnička zadruga za suzbijanje parničenja i kriminaliteta SOJ, osnovana u Trnavi 23. jula 1939, na inicijativu Vuka Petronijevića i sveštenika Milivoja Rabrenovića. Predsednik Skupštine bio je Petar Juković, zemljoradnik iz Atenice, a Upravnog odbora Vuk Petronijević. Registrovana je kod Okružnog suda u Čačku 20. januara 1940. godine. Formirana je pod uticajem ideja Mahatme Gandija "sa ciljem da materijalno poboljša, zaštiti i unapredi privredu svojih članova na taj način što će propagandom i vaspitnim merama na zadrugare uticati da se što manje parniče, što će shodnim načinom davati uputstva kad je nužno i kojim će se putem zadrugari obraćati redovnim sudovima i širiti znanje iz oblasti pozitivnog zakonodavstva, što će se sporovi i pojavljeni nesporazumi između zadrugara rešavati preko suda dobrih ljudi i što će uopšte širiti zadružnu svest i ideje zadrugarstva". Delovala je kroz tri sekcije: privrednu, socijalnu i prosvetnu. Bila je članica Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga i Glavne prosvetne zemljoradničke zadruge. Članski udeli bili su 30 dinara. Kako su ubrzo i na ovom području otpočele ratne operacije, zadruga nije mnogo učinila, ali je i sama zamisao njenih osnivača izuzetno značajna. Zvanično je brisana iz sudskog registra 27. marta 1942. godine.
Polet u razvoju zadrugarstva nakon Prvog svetskog rata, zaustavila je ekonomska kriza, naročito posle 1929. Do krize dominantan oblik bile su kreditne zadruge, ali su osnivane i potrošačke. Posle Jagodinskog kongresa 1927. nastaju povoljniji uslovi za nabavljačko-prodavačke zadruge. Ekonomska kriza je više delovala na kreditne, pa je znatan broj njih u to vreme prestao sa radom. Njihovom slabljenju doprinelo je osnivanje mesnih zadruga za poljoprivredni kredit, ali najviše uredbe o likvidaciji seljačkih dugova kada su oni reprogramirani. Nakon krize, nabavljačke zadruge su se brže oporavile, a potražnja za industrijskim proizvodima doprinela je da se brže razvijaju. Veoma uspešno su konkurisale seoskim dućandžijama i gradskim trgovcima. Pored toga, one su se bavile i štedno-kreditnim poslovima i mada su bile obavezne da ta sredstva čuvaju kod kreditnih zadruga, nisu to činile.
Radeći od osnivanja u skromnim uslovima, posebnu pažnju zadrugari su poklanjali obezbeđivanju prostorija za poslovanje. Veliki broj izgrađenih domova i danas o tome svedoči, a zadružna štampa je beležila da je otvaranje svakog doma bio najveći praznik za sve meštane tih sela, ne samo zadrugare.
Razvoju zadrugarstva znatan doprinos dala je i zadružna štampa. Prvi list ovog tipa, "Zemljoradnička zadruga", osnovan je 15. februara 1895. godine. Od 20. jula 1895. postaje zvanično glasilo Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Pred Drugi svetski rat izlazio je u 8.000 primeraka. Od aprila 1924. štampan je "Mladi zadrugar", list namenjen deci i zadružnoj omladini, u 5.000 primeraka. Opštepolitički i informativni list "Zemlja" pokrenut je 1940. izlazio je u 40.000 primeraka. Aktivnost zadrugara čačanskog kraja praćena je, u ovim listovima, sa dosta pažnje. Pored ovih, izlazio je i veliki broj listova lokalnog karaktera ("Zdravstveni pokret", "Zadružna zastava", "Moravski zadrugar"...).
Od samih začetaka zadrugarstva težilo se da se, prvenstveno, popravi materijalni položaj seoskog stanovništva. Taj cilj pokušano je da se ostvari osnivanjem kreditnih zadruga, a docnije i nabavljačkih i drugih. Početni uspesi zaustavljeni su Prvim svetskim ratom, koji je, ekonomski zaostalu Srbiju, unazadio zbog velikih materijalnih razaranja, a naročito ogromnih ljudskih stradanja. Posle rata započinje period obnove i osnivanja novih zadruga, ali je ekonomska kriza i to zaustavila i ugasila veliki broj, naročito kreditnih, a preostale se nisu oporavile do Drugog svetskog rata. I pored nekih napora države da se, osnivanjem određenih fondova za kreditiranje seljaka, smanje seljački dugovi, pa i njihovim reprogramiranjem, stanje na selu, u pogledu zaduženosti, nije se popravljalo. Zadruge su imale mala novčana sredstva za kreditiranje, krediti nisu uredno vraćani, bili su nedostupni siromašnima.
Međutim, kroz razvoj zadružnog pokreta, na selu su uspostavljani robnonovčani odnosi. Njihov razvoj doveo je do preobražaja sela. Preko nabavljačkih zadruga lakše se i jeftinije dolazilo do industrijskih proizvoda. Zadružni pokret je, organizovanjem raznih kurseva i tečaja, doprineo uvođenju novih agrotehničkih mera i primeni savremenijih mašina i alata za obradu zemlje i preradu proizvoda, nabavci novih sorti voća i povrća i isplativijih rasa stoke, a specijalizovane zadruge pomagale su i kod prodaje i prerade određenih proizvoda. Zdravstvene zadruge su znatno doprinele smanjenju oboljevanja stanovništva, njegovom obrazovanju i poboljšanju sanitarnih i higijenskih prilika na selu, manjoj smrtnosti porodilja i dece, ali i prihvatanju savremenih veterinarskih dostignuća u stočarstvu. Insistiranjem na moralu i izbegavanjem uplitanja interesa političkih stranaka, zadruge su bile, jedine organizacije koje su, u to vreme, mogle da okupe članove različitih političkih opredeljenja, verske i nacionalne pripadnosti.
Opredeljujući se za izložbu o razvoju zadrugarstva u čačanskom kraju do Drugog svetskog rata, želelo se, da se ovaj period znatnih promena, ekonomskih, i socijalnih, demografskih, kulturnih... prikaže kroz delovanje zadružnog pokreta ovog kraja.
Osnivane među prvima u Srbiji, zadruge iz ovog kraja delile su sudbinu zadružnog pokreta u Srbiji. Njihov rad, pun uspona i padova, prekinuo je Drugi svetski rat. Nedićeva vlada je, preko Mihaila Avramovića, pokušala da obnovi rad zadruga, ali bez većeg uspeha. Posle rata, promenom društvenog uređenja, delovanje zadruga nastavljeno je u drugačijim uslovima, da bi danas njihov rad gotovo sasvim zamro.
Ovom izložbom dokumenata, fotografija i publikacija iz fondova Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku, dat je sažet pregled razvoja zadrugarstva i uloge značajnijih zadrugara ovog područja.

Zoran MARINKOVIĆ